18 avg

KAKO SE LEČE ANKSIOZNOST I DEPRESIJA U JAPANU?

Istiniti slučaj

Da li ste anksiozni i depresivni?

„…To se može dogoditi bilo kome.

Žena je bila anksiozna i pala je u depresiju zbog ličnih problema. Dobila je na težini, nosila je pidžamu i nije se kupala po 2-3 dana. Nije ni prala zube. I nije želela da živi. To sam bila ja.

Tako da me je prijateljica iz Japana, gde sam živela odvela u kliniku. Rekla je da će mi pružiti lep tretman nakon čega ću se osećati preporođenom.

Došla je po mene, a sledila sam je u pidžami i papučama. Ali Japanci na to ne obraćaju pažnju, nemaju naviku da gledaju ljude na ulici ili u javnom prevozu, svi su posvećeni vlastitim mislima.

Stigli smo i ispunili formulare…

Ulazim u sobu i vidim kovčeg u centru. Doktor mi je postavio nekoliko pitanja, dali su mi lepu “mrtvačku” haljinu i rekao mi da legnem u kovčeg .

Pokušajte da razumete kako se osećaju mrtvi. Kada želite da izađe, pritisnite ovo dugme i pustićemo vas napolje. “

Legla sam…

Unutra je čudan miris. Ima satenski sloj, jarke boje, sa perlama na vrhu ivica. Tužna muzika. I sobno svetlo koje filtrira kroz pukotinu.

Dakle, ja sam tamo i proučavam kovčeg…

Odjednom sam osetila da se diže i da me odvlače. Odneli su me u auto.

Počnem se tresti, pritisnem dugme. Dugme se isključuje! Vičem, zovem ih, protestujem. Šta im pada na pamet?!

Niko mi ne odgovara…

Na putu smo bili oko 10 minuta. Gušim se. I čujem glasove: “preuzmi”.

Spuštaju me sa konopcima, u grob.

Zemlja koja pada preko poklopca. Glasovi blede.

Počinjem da vrištim što jače i psujem na ruskom. Šta ****** rade?

U mojoj glavi ima milion misli.

Ovo je sekta, ubijaju me. Mrze strance. I verovatno se japanska prijateljica slaže sa njima. Ubiće me.

Sahranjuju me. Vrištim poput svinje i lupam nogama, a sve se više gušim. Plačem, lice mi je puno suza i sluzi iz nosa. Ja idem ispod. Ali čak ni lice ne mogu obrisati, nema prostora, ruke su uz moje telo.

“Bože, ne želim da umrem…”

Zemlja je hladna. Dole sam dvadeset minuta. Moje stanje je užasno. Podsetila sam na pisca Gogolja, čini se da je bio živ sahranjen i osetio je ono što osećam.

Sećanja mi prolaze pred očima. Kako se rodila moja ćerka, kako sam je držala u naručju. Njeni prvi koraci, pletenica. Bože, potpuno sam zaboravila na nju, zbog svoje imaginarne depresije. Setila sam se da sam zaboravila nazvati mamu. I ovde umirem u kovcegu. Japanci, ali kakvi psi…

I odjednom se otvori poklopac.

I dalje sam u istoj sobi. Kovčeg mi je pokazao iluziju smrti. Bila je to kompjuterska simulacija.

Počinjem da se oporavljam i dugo mi je trebalo da se smirim. Psovala sam. Moja prijateljica se smeje…

Dali su mi zapisnik o mojoj “smrti”, to je sve zabeleženo.

Nakon ovog tretmana smršala sam nekoliko kilograma i postala sam lepša. Volim život, više nemam misli da želim umreti, ne želim da idem tamo. Sada želim da živim ovde.

Volim život.

Moje zapovesti.

? Ne zaboravite bacati smeće: iz kante, iz glave … iz života!

Kad stvari pođu po zlu, nemojte ići sa stvarima, idite sami.

? Ako se greška može ispraviti, još je niste počinili.

? Iskustvo je najbolji učitelj u životu. Košta skupo, ali objašnjava dobro.

? Zahvalna sam ljudima koji su ušli u moj život i učinili ga lepšim. Zahvalna sam onima koji su otišli ​​iz mog života i učinili ga lepšim.

Uvek će postojati neko kome se neće svideti ono što radite.

?Ako vas neko uvredi ili se naljuti na vas, smirite ih svojom pozitivnošću.

Morate graditi život, jer u protivnom život počinje da vas gradi.

Ne želim tugovati, dobro sam!

Prestala sam da stojim na grabuljama, plešem na njima.

?Recept za mlade: radujte se svakoj sitnici i ne trošite živce zbog sitnica .

?Najbolji dan je DANAS.

 

Mislite o ovome…

Leave A Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *